Nema organizacije bez politike. Tako je bilo i biće. Skrivene agende, tračevi, manipulacije, ulizivanje, dvostruke poruke, kobajagi dobronamernost, nož u leđa, laži, neusaglašenost verbalnih i neverbalnih poruka… Repertoar političkih ponašanja na poslu je gotovo nepresušan. Sviđalo nam se ili ne, političke igre na poslu svakako traže našu pažnju. Jer, i ako se mi ne bavimo njima, one se bave nama. MALI SPISAK IGARA…

Kao što rekoh, političke igre su brojne. Ljudska vrsta je pokazala popriličan stepen kreativnosti u osmišljavanju ove vrste igara. Evo nekih iz knjige Games at work: How to recognize and reduce office politics (2009). „Marginalizuj“. U ovoj igri, osobe su marginalizovane u timu ili grupi jer dovode u pitanje status quo, nisu deo „ekipe“ ili se iz nekog drugog razloga ne uklapaju. Igra se može igrati manje ili više prikriveno. Zamislite šefa koji zatrpava zaposlenog nebitnim poslovima baš u vreme kada je potrebno raditi na nekom kritičnom projektu. Ili izuzetno vrednog i inovativnog radnika koji ugrožava kolege svojim radom, tako da kolege počinju da „miniraju“ njegove ideje. „Imam te“. U ovoj igri, ljudi se ponašaju kao da dobijaju poene za ukazivanje na tuđe greške. Greške se posmatraju kao prilika da se neko „spusti“ i diskredituje. Rezultat ove igre je postepeno stvaranje kulture prikrivanja grešaka, umesto da se one koriste kao prilike za učenje. „Bum“. Igra se sastoji u tome da menadžer ili neko od zaposlenih dođe do „velike ideje“, u koju je zatim uložen silan marketing da bi se ona predstavila kao smela jer vodi do dramatične promene na bolje i uspešna. Problem nastaje jer je sama implementacija loše osmišljena. Tako, za zaposlene postaje važnije da se napravi dobar marketing, nego da se promena zaista sprovede u delo. „Tračarenje“. U ovoj igri glasine se koriste u političke svrhe. Glavna komponenta igre je indirektna komunikacija. Umesto direktne komunikacije, tračarenje postaje dominantni model komunikacije. Cilj može da bude da se naruši nečija reputacija, da se neko zastraši ili „spusti“. “Loše vesti ne”. Igrači izbegavaju sve informacije i odluke koji mogu dovesti do negativnih ishoda. Izbegavanje negativnog fidbeka da ne biste nekoga povredili. Prebacivanje zaposlenog čijim rezultatima niste zadovoljni u drugo odeljenje ili tim samo da ne biste morali da ga otpustite. Skrivanje loših rezultata kako bi se izbegla odgovornost. “CC”. Igrač šalje kopiju poruke šefu, kolegi ili nekome ko nije deo prirodnog lanca komunikacije. Na ovaj način, igrač stvara doživljaj moći. Rezultat je stvaranje nepoverenja i sumnjičavosti, pošto postaje jasno da se radi o prikrivenim ciljevima. “Predugovor”. U ovoj igri, osoba se pretvara da će na određenom sastanku sa osobama x, y i z biti razmatrana određena tema. U međuvremenu, ta osoba pravi “predugovor” sa nekim na poziciji moći u organizaciji i čitava stvar je unapred završena. To je vrlo česta igra na sastancima, zbog koje su sastanci ponekad omraženi. Na sastancima se sedi satima i satima, a zapravo je sve već dogovoreno I odlučeno. “Kobajagi”. Menadžer organizuje istraživanja, fokus grupe ili druge sastanke na kojima se zaposleni pitaju za mišljenje. Međutim, sve to se radi da bi zaposleni imali “osećaj” da su pitani, a ne da bi se zaista i uključili. Jedan od efekata postaje cinizam zaposlenih i nepoverenje u menadžment. “Fikus”. Ne želite da otpustite nekoga ko to zaslužuje iz straha od tužbe ili drugih neprijatnosti. Zato nalazite rešenje u tome da premestite tu osobu na neki manje bitan posao. Tako se u organizaciji stvara “šuma” ljudi koji godinama ne postižu ništa, ali ne prave probleme.

ILI STE U IGRI, ILI VAN NJE?

Organizacije svakako nisu bajkovita mesta gde svi žele jedni drugima najbolje. Često u organizacijama ljudi imaju divergentne interese i ulaze u nemilosrdne borbe za resurse. S tim u vezi, prirodno se nameću dva scenarija. U prvom scenariju, osoba bira da bude u igri. Makijavelizam se podrazumeva. Manipulisanje drugima po potrebi. Političke igre se igraju kao deo svakodnevne korporativne realnosti. U drugom scenariju, osoba je van političke igre. Transparentna. Autentična. Bez skrivenih agendi. To što vidiš, to i jeste. Bez dvoličnosti i manipulisanja. I kaje se zbog toga ponekad. U gotovo svakoj organizaciji ljudi se raspoređuju duž kontinuuma na čijim krajevima su ovi scenariji.

NE, KORPORATIVNA POLITIKA VAS SE NEĆE KLONITI! Onaj ko kaže da se “kloni korporativne politike”, zapravo je u opasnosti jer smatra da će se i ona kloniti njega. A to gotovo po pravilu nije slučaj. To ne znači da sada svi treba da naoštrimo kandže i uđemo u političku arenu. Ali znači da je potrebno razmišljati o korporativnoj politici i razvijati strategije kako se sa njom nositi.