Autorka: Mirjana Jaraković, ISCP coach, Customer support trainer & La maestra  de español

Pre neki dan sam pročitala Hokinsov članak o uverenjima kojima se mnogi koučevi vode u toku rada sa klijentima. U njemu Hokins, na samom početku, iznosi jedan veoma bitan uvid: „Zapanjen sam činjenicom koliko se koučevi u svom radu pridržavaju pravila koja ih koče i koja im predstavljaju barijere u daljem napredovanju. Ti principi su im bili korisni i potrebni u ranoj fazi razvoja kao koučeva, ali su im kasnije postali prepreke u razvoju.“ I onda sam se setila one izreke: „Ono što te dovelo dovde, neće te odvesti dalje.“ A onda sam odlučila da podelim sa vama ono što sam razumela da svako od nas treba da izmeni ili makar „olabavi“ da bismo otišli dalje.

1.Moj klijent je osoba koja sedi preko puta mene

„Koučing, sasvim ispravno, podučava mlade koučeve da o klijentima razmišljaju kao o osobama koje sede preko puta njih, kao i da budu usmereni na klijentove potrebe i uverenja.“, kaže Hokins i nastavlja: „Naučiti da se potpuno isključite i da se fokusirate na klijentovu realnost, znati slušati klijentovu priču iz njegove perspektive, bez upliva svojih reakcija, asocijacija ili procena, veoma je važan, ali i izazovan zadatak.“ Zaboravljajući da se radi o razbijanju ljuske, već ovde napravih pauzu i pomislih: čovek je potpuno u pravu! Ponekad može da bude teško isključiti sebe i ući u cipele koučija, videti stvari njegovim očima i razumeti njegovu realnost. Ali, tako mora biti i ovog pravila treba da budemo svesni u svakom trenutku koučing sesije. Zna i Piter Hokins da ovo može biti pomalo teško, zato čovek i kaže da nam to predstavlja izazov. A onda nastavih da čitam dalje… … I shvatih da izazov, kako on dalje objašnjava, leži u sledećem: ako je cilj koučing procesa razvoj pojedinca u okviru tima, kompanije ili udruženja, kouč ima zadatak da, poštujući klijentovu realnost, paralelno bude svestan i zajedničkih ciljeva. Ne napuštajući princip „klijent mi je osoba koja je preko puta mene“ , kouč može da upadne u zamku. U toj zamci neće videti klijenta kao partnera s kojim radi na zajedničkom projektu, a čiji je cilj napredak i bolje poslovanje tima, grupe i kompanije. A upravo to je ono što koučing treba da donese: rezultate koji nadilaze, ali nikako ne isključuju, lični razvoj pojedinca.

2. Moram da se uskladim sa klijentovom agendom

„ Često se dešava da kouč započinje svoj odnos sa klijentom pitanjem: „Šta želite da postignete kroz koučing?“ Ovo pitanje u osnovi ima dve pretpostavke: a) klijent zna kakav mu je razvoj potreban; b) klijent zna na koji način će mu koučing pomoći u razvoju. Sve više sumnjam u obe ove pretpostavke. Osvrćući se na svoj život i na bitne trenutke u sopstvenom razvoju, uvideo sam da često ni sam nisam bio svestan šta mi je potrebno, i da mi je život na neobičan način predstavljao lekciju koju je trebalo da naučim. Često su moje kolege, prijatelji i porodica znali bolje od mene kakvo mi je učenje potrebno.“, objašnjava nam Hokins. Ovo objašnjenje me vratilo na moju obuku iz koučinga, na kojoj smo kolege i ja dobile nedvosmislen savet da klijente nikada ne pitamo šta očekuju od sesije, niti šta žele da dobiju od koučinga. Jer, iako se u koučingu sve vreme radi u okvirima klijentovih potencijala i imajući u vidu cilj koji on želi da postigne, kouč je taj koji mora da poznaje i vodi proces.

3. Pre nego što uđem na koučing, ostaviću svoje iskustvo napolju

„Koučevi su obučeni da izbegavaju davanje saveta iako misle da mogu biti od pomoći i da ne treba da rešavaju probleme za svoje klijente.“, prva je rečenica koju Hokins piše na ovu temu. I ovde se moramo složiti sa njim. Zaista to možemo često i čuti i pročitati. Na raznim jezicima piše kako je važno da klijent ne koristi koučeva rešenja, već svoja. Na osnovu ovog pravila, mnogi koučevi vode procese. Međutim, nastavljajući da čitam, uviđam da Hokins primećuje zamku u slepom poštovanju ovog pravila. On i sam kaže da ovakav stav za mnoge koučeve podrazumeva da ostave svoje iskustvo napolju i da na sesiju uđu kao tabula rasa. Koliko je ovakav stav nepoželjan, uviđam iz njegove tvrdnje da je to sa aspekta ljudskosti nemoguće (ja sam čak razumela i neprihvatljivo). A dodatno, u cilju da nas ohrabri da delimo svoja profesionalna iskustvava sa klijentima, Hokins iznosi da je nemali broj poslodavaca naveo da su iskustva koučeva i dobra praksa koju mogu podeliti sa njima, upravo jedan od benefita koji poslodavci očekuju da dobiju od koučinga. Razmišljajući na ovu temu, a prvo sam se upecala za to koliko je ovakav pristup ljudski, vidim da zaista ima smisla da je deljenje iskustva sa klijentom često veoma značajna intervencija. Skraćuje proces, pokreće točkiće i sve dok je klijent taj koji donosi odluku o svom narednom koraku, sasvim je bezbedno podeliti sa njim stečeno iskustvo koje je urodilo plodom kod drugih.

4. Moje intervencije su formulisane isključivo u obliku pitanja

Hokinsova uviđanja na ovu temu su jasna: Potreba kouča da svaki odgovor formuliše kroz pitanje često biva kontraproduktivna. Prva nepovoljnost je ta što se, kroz ovakva pitanja, klijent na neki način izmešta iz svog unutrašnjeg procesa i fokusira na pitanje koje mu je kouč postavio. I, mada je tačno da kouč, postavjajući pitanje „kako se osećate povodom toga“ u suštini želi da postigne efekat većeg emotivnog angažovanja, ono što zapravo postiže je da klijent skreće fokus sa onoga što zaista oseća na razmišljanje o tome kako se oseća. Zato su komentari i poluformirani odgovori koje kouč u datom trenutku predstavlja kao neko „prelazno rešenje“, to jest komentar koji ima za cilj da podstakne klijenta da ostane u zoni učenja i istraživanja, mnogo delotvorniji od puke preformulacije njegovih misli u pitanja. Ovo je još jedan od saveta koji sam dobila na obuci, a sada je potvrđen i kroz Hokinsove tvrdnje. Pošto mi je od samog početka bio blizak, primenjivala sam ga čak i do te mere da sam završavala klijentovu misao. Zaista je imalo efekta. Nisam nužno pogađala pravo u centar, ali su moje intervencije u svakom od slučajeva služile kao podstreh klijentima da, na osnovu njih dođu do svojih formulacija, modela, rešenja… Ono što se jeste osećalo u takvim prilikama su obostrana uključenost i veza koju je ovakva vrsta angažovanja uspostavila. Znate onaj momenat kad vam klijent kaže:“Pa ne, ne baš to, ali…“ i u tom trenutku prepoznajete da odnos porastao, a klijent uključio još jedan motorčić?

5. Nikada ne prekidam klijenta

Na prvom mestu da vam kažem da sam, s obzirom na moju nestrpljivu prirodu, ovo pravilo uzela sa rezervom. Zapravo, ne pravilo, već Hokinsovu sugestiju da ga olabavimo. Plašila sam se da će me njegova podrška odvesti u drugu krajnost, pa sam se čak u početku i dvoumila da li da ovaj deo uopšte čitam. Jer, znate kako, lako žabu u vodu naterati… Dobro je što ga nisam preskočila. Objašnjenje koje sam dobila mi je u biti pomoglo da shvatim da je zadatak kouča da pomogne klijentu da promeni svoju priču, a to se svakako ne može postići bespogovornim slušanjem iste priče. Drugi razlog koji Hokins iznosi je ono što sam intuitivno osećala: u ulozi slušaoca koji ne prekida, ne potvrđuje i ne parafrazira, kouč se lagano pretvara u pasivnog procesora klijentovih misli, zamenarujući empatično putovanje kroz proces koje bi se, u suprotnom, razvilo. (Note to self: ovo ti ne daje dozvolu da prekidaš ljude po svaku cenu. Slušanje je jedan od najvažnijih elemenata koučinga i tako će i ostati.)

6. Zatvoriću sesiju akcionim planom

Hokins na ovo kaže „mrka kapa“. Naravno, ne ovim rečima, ali jasno nam stavlja do znanja da ovo pravilo ima slabe efekte. A evo i zašto. Ako je tačno da su raniji modeli koučinga (GROW, CLEAR*) obučavali koučeve da od slušanja, preko pregovaranja, dovedu klijenta do akcionog plana, tačno je i to da su se koučevi zbog toga često hvatali za glavu. Navodi da je glavni razlog frustracije bio taj što su, bez obzira na ugovorene akcije, klijenti dolazili na sledeću sesiju bez rezultata, jer akcija nije sprovedena u delo. To je dalje vodilo ka zaključcima kouča da klijent „nije imao hrabrosti“ ili „nije bio dovoljno posvećen“ a takva veza, jasno nam je svima, nije mogla dugo da opstane. Onda su Hokins i Smit (Hawkins&Smith, 2010; 2014.) u cilju da promene ovaj šablon ponašanja koji očigledno ne radi, ponudili rešenje. Pošto su otkrili da, da bi se akcioni plan ostvario, umesto same priče, na sesiji treba simulirati i provežbati akciju, razvili su vežbu koja suštinski „fast-forvarduje“ akciju. Sa ovakve sesije klijent ne odlazi sa planom da, recimo, otvoreno porazgovara sa kolegom. Na ovakvoj sesiji on vežba dijalog od samog početka do kraja. U okviru ove vežbe klijent dobija i fidbek, nakon čega ponovo prolazi kroz dijalog – ovoga puta, imajući na umu dobijeni fidbek. Ovakav pristup je drastično promenio ishod, što je sasvim razumljivo jer je klijent, kroz simulaciju, na neki način već video sebe u akciji.

7. Cilj koučinga je razvoj pojedinca

Ovo pravilo me najviše navelo na razmišljanje, a evo i zašto: Hokins objašnjava da mnogi koučevi, s obzirom na poreklo i nastanak koučinga, razvoj pojedinca vide kao krajnji cilj koučing procesa. Oni veruju da će samo individualni razvoj svih pojedinaca dovesti do napretka tima, kompanije, zajednice, pa i čitavog društva. Niko ne osporava značaj razvoja pojedinca kroz koučing, no ono što Hokins navodi kao nužan rezultat koučinga je usmerenost na više, ako hoćete, na zajedničke ciljeve. Pred nas postavlja svima nam poznatu činjenicu da individualizam neretko može da bude kočnica u daljem razvoju zajednice. Ohrabruje nas da, pored učenja, razmišljamo o značaju zaboravljanja, pored rasta, o važnosti predavanja. Stavlja pred nas širu sliku koučinga, uz poziv da shvatimo da je njegov cilj da nas, ljudska bića, pojedince, pokrene u smeru razmišljanja o napretku zajednice kojoj svi pripadamo. „Boom!“ pomislila sam. Koliko lekcija sam dobila iz samo jednog članka. Koja mi je najvažnija? Ona o ultimativnom cilju? O prekidanju i neprekidanju klijenta? Ili ona o… A onda sam shvatila da se, nad svim ovim neosporno bitnim savetima, nadvio jedan: savet da koučing razumemo kako organizam koji se menja, razvija i raste. I poziv da izlazimo iz svoje ljuske i tako mu pomognemo da postaje iz dana u dan sve zreliji, odgovorniji i ozbiljniji. I da se usput preispitujemo! Najposle, i sam Hokins u nekoliko navrata ističe kako je do određenih uvida došao razmišljajući, analizirajući, vraćajući se na prethodna iskustva – svoja i tuđa. I sam Hokins kaže kako je do novih ideja dolazio pažljivo posmatrajući prethodno ponašanje. I kao da se, kroz njegove savete, prožima ideja da je vreme da ne samo razumemo, već i podstaknemo koučing da raste. Sklona personifikaciji, zamislila sam ga (koučing, ne Hokinsa) kao mlađahnog tinejdžera kome je vreme da saznaje, eksperimentiše, sazreva i uči. Ova personifikacija mi je pomogla da razumem i zašto ponekad zaluta, bira društvo koje mu ne odgovara, zašto „glumi šarlatana“ i zašto se, na kraju krajeva, često tvrdoglavo drži naučenih lekcija. Naša je obaveza da ga usmerimo ka dobrom rastu kroz primere dobre prakse. Da pratimo promene i modifikujemo pristupe, čitamo, saznajemo, slušamo iskusnije kolege u čiji rad verujemo, ali i klijente. Obavezno klijente, u najširem značenju te reči! Naša je obaveza da od ovog tinejdžera napravimo odgovornog altruistu, jer u osnovi koučinga jeste i treba da bude altruizam.

P.S. Na kraju ovog teksta, a sasvim u skladu sa njim, nalazi se basna. Neću vam pisati o tome kako sam je razumela, samo ću vas pitati šta ste vi odlučili J

Žirologija Nekada davno, u ne tako dalekoj zemlji, postojalo je kraljevstvo žirova, nastanjeno u podnožju starog hrasta. Budući da su žitelji ovog kraljevstva bili pravi moderni zapadnjaci, živeli su usmereni na svrsishodno trošenje energije; i budući da se radi o generaciji bejbi-žir-bumera, pohađali su razne kurseve samopomoći. A bilo je kurseva, nije da nije… Bilo je seminara pod nazivom „Izvucite iz svoje ljuske sve što možete izvući“. Bilo i grupa za oporavak od povreda i ožiljaka namenjenih svim žirovima koji su zadobili modrice prilikom samog pada sa drveta. Bilo je i odmarališta i banja za ulepšavanje i sređivanje tih ljuski, a nije manjkalo ni raznih žiropatskih terapija. Sve to da bi žirovi postigli dugovečnost i blagostanje. Jednoga dana, usred ovog kraljevstva, iznenada se pojavio neobični mali stranac koji je takoreći „pao s neba“ ili će pre biti da ga je ispustila ptica u letu. Bio je čudan: prljav i bez ljuske i kapice, pa je kao takav istog trenutka ostavio loš utisak na ostale žirove. I spustivši se ispod hrasta, počeo je da mrmlja neku čudnu i nerazgovetnu priču. Pokazujući na gore prema drvetu, obratio se svima onima koji su ga slušali i izgovorio: „Mi … smo … to!“ „Ovaj očigledno halucinira!“, zaključili su drugi žirovi. Ali, malobrojni žirovi su ipak nastavili da razgovaraju sa njim: „Pa dobro, recite nam, kako bismo mogli postati to drvo?“ „Pa“, rekao je on, pokazujući prema dole, „to ima veze sa ulaskom u zemlju.. i razbijanjem ljuske do otvaranja. „“ Umobolno, „odgovorili su. „Potpuno morbidno! Zašto, onda ne bismo više bili žirovi! „ Izvor i inspiracija mi je bio članak koji će vam se otvoriti klikom na link: www.coaching-at-work.com/2015/02/19/cracking-the-shell