Autorka: Mirjana Jaraković, ISCP coach, Customer support trainer & La maestra  de español

Moja prva šefica bila je tip „starija sestra“. Prvi šef moje najbolje prijateljice bio je tip koji, iz razloga pristojnosti i korišćenja društveno prihvatljive terminologije, ovom prilikom neću imenovati. Na primer, dok bi moja šefica na moje početničke greške reagovala rečenicom: “Nema veze, ja ću to ispraviti.“ , šef moje drugarice bi njoj vraćao dokument u kome je crvenom bojom markirana rečenica koja sadrži grešku. Ta greška je mogla da bude nedostatak razmaka nakon zareza, mogla je biti pravopisna, a mogao je biti i pogrešno upisan podatak. Ona to nije mogla znati, makar ne od njega. Morala bi ponovo sama prolaziti kroz „crvene“ redove i proveravati svako slovo, podatak i zarez. Iako „starija sestra“ profil nije baš najpoželjniji profil nadređene, jer se uz nju zaposleni sporije osamostaljuju i razvijaju, mogu da kažem da sam ipak imala sreće na tom prvom poslu. Kažem, imala sam sreće, jer se prvi poslodavci i nadređeni ne biraju – nego, kako vam se zalomi. Taj luksuz izbora sebi dozvoljavamo tek kasnije, kad steknemo iskustvo i malo „pojačamo“ kurikulum. I dok sam ja imala sreće, moja prijateljica je imala noćne more. Ja sam na prvom poslu ostala 5 godina, moja prijateljica jedva godinu dana. I dok mene na mom radnom mestu nije „držala“ samo šefica, već i ostali uslovi, moja prijateljica je, ne mareći za druge uslove, pobegla od svog tadašnjeg šefa. Koristim ovu terminologiju “šef i šefica“  jer vam opisujem sećanje koje datira sa samog početka milenijuma, pre nego što će top menadžment zameniti generalnog i finansijskog, menadžeri šefove, a kadrovsku – HR služba. I koje datira iz godina kada su tadašnji šefovi, kada je u pitanju razvoj, bili prepušteni samima sebi. Obuka, treninga, edukacija bilo je veoma malo, a koučinga, naravno, nije bilo ni u najavi.

No, sada smo u 2018. i to grabimo ka poslednjem tromesečju. Šefovi su već odavno pasé, a menadžeri imaju mogućnost da razvijaju svoje sposobnosti kroz razne vidove edukacije. Koučing, kao jedan od vidova razvoja zaposlenih, kod nas postaje sve poželjniji i popularniji, a u svetu je tako već odavno.

Ipak, ma koliko bio poželjan, izgleda da koučing  još uvek nije do kraja shvaćen kao praksa koja vodi ka otključavanju potencijala zaposlenih, većoj motivaciji  i angažovanju, u kojoj je uloga menadžera da, umesto podučavanja, zaposlenima zapravo omogući da uče. Ova tvrdnja nije moja. Pročitala sam je u časopisu  Harvard Business Review, u članku Most Managers Don’t Know How to Coach People. But They Can Learn, u kome sam se takođe susrela sa tvrdnjom da menadžeri, kada primenjuju koučing, zapravo više ulaze u ulogu konsultanata i svoje „koučing“ sesije svode na sugestije i pitanja: “A da ti to probaš ovako? A šta misliš da ovo uradiš onako? Možda da završiš ovo, ili da uradiš ono…” A koučing je mnogo više, ili bolje rečeno, nešto sasvim drugačije od toga!

Menadžer koji je kouč treba da vlada veštinama kao što su slušanje, postavljanje pitanja, davanje fidbeka, pružanje pomoći u postavljanju cilja, razumevanje, dozvoljavanje zaposlenima-koučijima da dođu do sopstvenog rešenja, prepoznavanje i ukazivanje na snage, obezbeđivanje strukture, podsticanje pristupa koji se fokusira na rešenje. Iako je spisak veština nemali, dobra i ohrabrujuća vest je da se sve one daju naučiti, i to u kratkom roku. Autori članka na koji sam se prethodno pozvala i koji navedene veštine izdvajaju kao ključne za menadžere koučeve, takođe navode da je za sticanje ovog znanja potrebno 15 sati obuke. Mi u Koučing centru kažemo da je dovoljno 12, uz napomenu da se stečene veštine mogu razvijati i negovati isključivo kroz praksu.

Prijavite se na naš otvoreni program Manager as Coach: Growth mindset in the workplace i obogatite svoje znanje i ovim, za Vaš i za razvoj ljudi u vašem profesionalnom okruženju, veoma važnim veštinama!